I onda dodjete kuci. Jedva ste cekali. Ja jesam,zaista, iako sam uvek govorila da me nije strah od porodjaja i svega posle porodjaja vec od povratka kuci. To je moja oaza mira,tiha,osvetljena,topla i udobna. Ali bilo me je strah i bila sam upravu. I sve sto je bilo prihvatljivo u porodilistu danima kod kuce postaje neprijvatljivo,tek tako. I ne kazu da prvorotkama najteze tek onako. Recimo da to izgleda ovako - nemate stav*pogresite*shvatite gde ste se zajebali*muke zive ispraviti zajebano. Svaki sledeci put znate kada treba podici obrvu. Pritom, ja nisam neko ko nema stav,imam i to uglavnom "ostar" prema svemu ali sve to ide jako brzo a hormoni i umor znacajno uticu na zdrav razum. Opet,nisam neko ko pati od hormona,PMS i tako te stvari. Ali,par dana posle porodjaja sve mi je teralo suze na oci pa i to sto mi je beba malecka a da pritom i nije bila bas toliko mala. Videcete.
Poenta cele price je da verujes svom instinktu. Od samog pocetka vi ste bili spojeni pupcanom vrpcom i to niko nikada ne moze da presece. Ono sto osecas ti oseca i beba i obrnuto. Nema tu neke filozofije.
Moja zelja je bila da ne zelim pomoc,niciju. Hvala Bogu,imamo oboje roditelje,brata,sestru,oni svoje partnere...svi smo na broju. To mi je sasvim dovoljno. Prvo, hocu svoj tempo sa svojom bebom i svim obavezama. Muz ako hoce da ucestvuje to je divno,ako nece,ne treba mi ni on. Jednostavno. Drugo,nervoza i iscrpljenost u prvim danima su neizbezni,zasto rizikovati dobre odnose u porodici? Istrajala sam u tome i ako se neko nasao uvredjen zao mi je,nije mi bila namera,a sa druge strane,ako se neko ljuti sto zelite svoj zivot i svoju porodicu u svojim rukama...Po tom pitanju me nista nije slomilo i znate sta? Vec prvo jutro sam uradila generalnu u celom stanu koji je sve samo ne mali,dok je beba spavala. I osecala sam se fenomenalno. Imala sam zbog cega da budem ponosna na sebe,a to je bas ono sto mi je trebalo. Od prvog dana sve radim sama i to me neopisivo ispunjava. To je moja slamka kad pocnem da se davim. A davila sam se,ozbiljno.
A onda,svi hoce da vide bebu,novog clana porodice. I ne mozete da im zamerite. Dolaze naizmenicno,sat za satom,dan za danom. Beba ide iz ruke u ruku,naravno da svi zele da je nose,grle,ljube... I opet,ne mozete nikome da zamerite.
Mislim da mi je nekako to bilo najteze. Iscrpljujuce. Ali i ja sam bila zeljna svih tih ljudi,a opet,sa druge strane,bila sam premorena od guzve. Jos niste stekli rutinu,uskladjujete se sa bebinim potrebama,navikavate se... A onda vam je neko non stop tu. Dok mao popricas,okrenes se,beba place a ne znas ni sto place kad je malo pre jela... a ono proslo 3 sata. Vreme u drustvu leti i to pravi haos. Nije dzabe onih cuvenih 40 dana. Kada bi to moglo tako... Da vas svi ostave na miru 40 dana. Svi. Ja sam posle tih 40 dana izgubila mleko i znam tacno gde sam pogresila. Mozda bih ga izgubila i da nisam ali to nikada necu saznati. To je jedan od 5 razloga zasto sam uopste i pocela da pisem.
Daj Boze da neko procita,i poslusa.