Mama Iz Kreveta

Ovi saveti su iz najbolje namere i iskustva.

Savet broj 1- Spavajte! Svaki sekund kada vam se ukaze prilika-spavajte.

Savet broj 2 - Kada ne spavate, pravac tusiranje. Zaboravite na wc solju,imate tus kabinu,ranu svaki,ali bas svaki put operite sapunom za bebe i dobro osusite peskirom. Nastavite to i kuci. Nikakav rivanol,oktani sept ni bilo sta drugo. Posle 10-15 dana,posle svakog tusiranja i sapuna,ranu isperite hidrogenom i utapkajte jod. To je to. I gledajte je svaki dan. Pranje sapunom svaki cas sam ispostovala zato sto mi je neopisivo prijalo i dosta manje bolelo ali za hidrogen i jod nisam poslusala. Dok se nije zagnojilo. Sva sreca primetila sam na vreme. Jod i hidrogen su ubrzali proces zarastanja. Pustite ranu da se susi na vazduhu,sto cesce. Mi to znamo ali cesto zaboravljamo a rezultat toga je nepotrebno duzi oporavak.

Savet broj 3 - Povucena devojka (treca druga cimerka)je spavala i dojila dete. Svaki cas. Ne cekajte sestre za laktaciju. U koje god porodiliste da udjete sanse su male da cete ih videti onoliko puta koliko vam  zaista  trebaju. Recimo da su one mitska bica,tako ih zamislite i zaboravite da postoje jer zapravo ne postoje. Beba je pored vas,iskoristite to i stavljajte je na dojku svaki cas. Nema veze da li spava. Stavite je. Budite je. Ne cekajte da dodju i sruce pola litre dohrane ( nije bas toliko ali...).

Da smo pazljivije gledali u trecu ne bi dobile mastitis. To je bol,jeziva. A pored svega,to vam ne treba. Zato,stavite bebu na grudi. Neka vuce,neka spava,neka radi sta hoce samo neka je tu.

Rodila sam spavalicu,pravu spavalicu. Mleko je nadoslo dok je spvalica spavala,kako to obicno i bude a ona se ne da probuditi kao da je u najmanju ruku budim za skolu...I,obe smo nadrljale. Dok su nase bebe spavale mi smo masirale ogromne upaljene grudi. Rana boli,materica se skuplja- dakle boli,upaljene grudi pune ploca bole... A bradavice su posebna prica. To vam prvi dan samo pogledaju i kazu da je super,beba ce to da izvuce. Aha,a do tada dobijete ragade. Ali,nista strasno,i mali nokat na nozi vas boli,sto ne bi bolela bradavica. Bez brige,znam puno njih koje nisu ni osetile sve ovo. Ne skodi ako se pripremite.

I pokazu vam kako da masirate grudi,nije da nije. Jedina razlika je sto ona moze da stisne krvnicki vase grudi ali vi svoje ne mozete. I tek malo zamaskirate problem. Treca noc,kada mi se po prvi put prispavalo, bila je bas dugacka. Masirala sam se u nedogled dok je beba klopala dohranu. A dohranu zato sto su mi grudi toliko velike bile  i tvrde da ta mala usta ne mogu da ih uhvate a kamoli povuku... i upadate  u zacarani krug. A samo da smo gledale sta je treca radila... Mislim,videle jesmo ali...  

U medjuvremenu su moje prve dve cimerke otisle kuci a ja sam ostala jos jednu noc. Prebacena sam  sobu u kojoj je bila devojka koju sam upoznala u sali. Po glasu smo poznale jedna drugu i opet je bilo lepo imati nekog pored sebe. I ona je svoju bebu dojila svaki cas. I spavala,mnogo.  Ali,tada to nisam gledala ocima kojima bih sada sve to videla. 

Znaci vam,da prodje vreme, da skrenete misli, da se smejete jedna drugoj u pokusaju da sidjete sa kreveta,da obujete carape, ne daj boze da ispustite nesto na pod... Sve su to kasnije lepa i smesna secanja. Kao sto sam rekla jednom a ponovicu jos milion puta: "  I to ce proci". I zacudo,sve zene izgledaju kao da ih nista ne boli,i ja sam tako izgledala. I ni jedna od nas nije zakukala,zapravo,smejale smo se, uglavnom. A kad se samo setim kako sam se previjala zbog menstrualnih bolova...pih.

Meni je u porodilistu bilo lepo. Sve sto u tom trenutku osecate,oseca i zena pored vas, (osim ako joj nije cetvrto po redu). I u tom trenutku vas niko ne razume bolje nego ona. A to mnogo znaci. Ona je vas lek protiv svih bolova. Razumece vas majka,sestra,drugarica kada dodjete kuci. Ali one su sav taj haos u glavi i telu ostavile iza sebe. Zaboravile,koliko god skoro da je bilo. Iskoristite cimerku dok ste tu. Jedite. Spavajte. Cistite ranu. Dojite bebu. Pustite cuveni "white noise" na telefonu i svi u sobi ce vam biti zahvalni. Nase bebe su spavale dok su druge plakale. Nasa soba je dobila jedan lep epitet-najtisa.   Obavezno ``white noise``.

Dan mrmota.  To vam je porodiliste. Uzivajte u tome jer tih par dana zaista proleti. 

Kada dodjete kuci sve se menja. Mislila sam da ce kuci biti lakse ali nije. Zaista nije.

U porodilistu bebe placu dan i noc. Kuci cim zaplace vi skacete. Ne kupate se dok neko ne sedne pored bebe i uperi i pozajmljene oci u vase zlato. U porodilistu ste se kupali jednom u sat vremena a beba ostajala "sama". U porodilistu sve bebe placu i ostaju same u sobi dok se majka kupa. Prvi put je tesko,dok ne probijete led a vec naredni razmisljate pod tusem da li se to vasa beba toliko dere?  

Ali kuci je sve drugacije.  Mnogo drugacije. Odjednom,sve sto je u porodilistu bilo prihvatljivo, kada stignete kuci dodajete NE,skoro ispred svega. I sve sto vam je tri dana funkcionisalo tamo kuci NEfunkcionise vise... I kuci svako DA se pretvara u NE na jedan period koji ce takodje proci. Objasnicu ovo lepo u nekom narednom postu.

Opet, sve zavisi od vas, iskljucivo od vas. I od nekih vasih stavova, zelja, mogucnosti, spremnosti... bla bla. Od vas zavisi koliko ce lako da bude,ili tesko. Ti si majka i imas ono sto drugi nemaju a to je instinkt i treba da mu verujes celih 1000%

I na kraju,...i tih par dana ce proci. 

Muski sam izdrzala porodjaj,tako kaze doktor. Ali,nadjite mi bar jednog muskarca koji se porodio? Mislim da je hteo reci da sam bila hrabra,ili mozda jaka... Zapravo,nije porodjaj to sto je trebalo izdrzati vec ono sto sledi a to je usivanje posle epiziotomije. To je kod mene trajalo djavolski dugo,skoro dva sata. Nema te anestezije koja drzi toliko. To je bol. Receno mi je da ce me ipak malo "secnuti". Vrlo brzo sam shvatila da ce to biti malo po malo, dok vise nemaju sta da iseku. A i mudrica moja je ucinila svoje svojim izlaskom u velikom stilu, da za svaki slucaj nikada ne zaboravim taj dan. Kao da je to uopste i moguce. 

Gledam doktora koji se preznojava dok se trudi da sve zakrpi i negde na pola kaze,citiram:" Imas zajebanu anatomiju za porodjaj". To je druga psovka koju sam cula u sali. Prva je bila: "Jebote bebo izadji vise". Cimerka,box pored. Elem, stvarno? I tako se ja napatih,a i doktori, i ona jadna zena sto je cekala da mene usiju da nju porode... Ma haos. Svi kazu da usivanje ne boli,rana vruca,ti pod utiskom... I stvarno,nikog nije bolelo osim mene. Ali to sto se meni desilo je prava retkost,sa vise strana sam to cula tako da o tome ne brinete. Samo sam htela reci da nisam imuna na bol i da adekvatno ubacim omiljenu recenicu na duze staze :"I to ce proci".

Konacno sam dobila dozvolu da zovem sve zive. Prvo muza,pa brata,pa snajku,zaovu (a oni svi zajedno za istim stolom sede), mamu,tatu pa redom iz imenika... Zato sto dosada ubi a i zato sto ne smem i dalje da pricam sa devojkom pored. A hvala Bogu,snage da razglabam u nedogled imam uvek. 

I konacno soba. Dve devojke spavaju,bebe nisu tu,znaci i one su se skoro porodile. Zelim da spavam vise od svega ali ne uspevam. Adrenalin,emocije,sveze usivena rana koja jezivo boli... i dok sam se okrenula svanulo je. Greska broj jedan. 

 Vrlo brzo sam se sprijateljila sa devojkom krevet do mog dok je treca bila jako povucena. Ona je rodila 4. dete. Izgleda kao da je dosla zbog blage upale jajnika pa promasila odelenje. Kada je prosla jutarnja rutina merenja temperature,prvog ustajanja,vizite i ostalih protokola,ova je legla da spava a nas dve...borimo se koja ce da dodje do reci. Greska broj dva.Predvece nam donose bebe i one do izlaska ostaju kod nas. Bebe spavaju i placu,mi pricamo i dalje do zore sa jedva sat,dva spavanja i tako u krug. Greska broj tri. 

Spavajte,spavajte,spavajte! Iskusna zena je spavala tri dana! Ustala tek po nekad da jede,podoji bebu,istusira se pa opet u krevet. A mi? Pa kao na eksurziju da smo dosle.

Mi ocigledno nismo shvatle da smo se porodile, da su te malene plakalice u kreveticu do nas nase bebe koje za tri dana idu kuci sa nama...Koliko god da se spremas za taj momenat,svesno i podsvesno, cini mi se da sa prvom bebom to jednostavno ne funkcionise.

Verovatno bih inace spavala umesto beskrajnog caskanja. I ne radi se ovde o umoru. Lepo vas paze one bolnicarke, sve dobijete na noge...ali to traje tri dana. Samo tri.

Drage moje trudnice...spavajte,spavajte,spavajte. To vam kaze jedna nocna ptica, antispavalica,radoholicarka i sve drugo sto ukljucuje napor i tek po neku dremku. 

Kao sto vec rekoh, bez straha. Nekako u tom trenutku vise ne razmisljate o sebi. Verovatno je to pocetak stavljanja tog malog bica ispred svega. Da,pocinje u trudnoci ali tada to nije toliko stvaran osecaj. Paziti na bebu dok je jos u stomaku je samo nagovestaj onoga sto tek u porodilistu postane "ono pravo". 

Lepo sam se otvarala dok sam setala po sali. Mogu vam reci da je vucaranje one infuzije bio pravi izazov za mene,zaista nesto tesko,mislim,oni tockici lete svaki na svoju stranu,ja guram ono nece,vuci,cimaj.... ma kakvi. Doslo mi je lepo da podignem onu sipku pa da setam kao covek.. Mucilo me je to sto nisam znala koji je doktor dezuran, da li je onaj moj "zeljeni", neki od par preporucenih ili neki... "nebihvoleladameporadja"?! Kada sam videla raspored doktora na ulazu u salu uhvatila me je blaga panika! Jedini za kojeg nisam cula! Tri puta citam,vucem prst po onom rasporedu,mozda sam pogresno videla...Ma ne,uvek isto ime i prezime. Setam i dalje. Sestre me mole da legnem ali ja sam uporna,lakse mi je da setam a i jos uvek nije hitno mislim se ja. U boksu pored mog devojka uveliko kuka,cujem i koliko je otvorena...i ne mogu da se ne pitam sta je to toliko boli!? Zar ce i mene tako? Zahvaljujem Bogu sto ne osecam apsolutno nista i ponovo lezem na sto da vide koliko sam otvorena. Kazu devet prstiju. Dolazi doktor i dok sam shvatila sta se desava vec mi je probusio vodenjak. Nisam sigurna da je to bilo potrebno ali vec je otisao da porodi devojku u boksu pored mog pa nisam ni stigla da ga pitam. Stavljaju mi neki spric u braunilu i da im kazem kad bolovi pocnu. Shvatila sam da cu dobiti indukciju... Moj doktor to ne bi uradio,mislim ja u sebi. Kasnije se ispostavilo da sam apsolutno bila u pravu,nije bilo potrebe za tim ali,guzva kazu. O da,ima i toga...

Prosto je neverovatno da ni narednih dvadeset minuta nisam osetila nikakav bol. Ne lazem. Ipak su ubrizgali sadrzaj sprica u moju venu i posle nekoliko minuta bol je poceo.   

Napisacu sam rec-dve o porodjaju. Prvo,to nije bol i zaboravite na ono holivudsko vristanje i znojenje sto podseca na egzorcizam u najmanju ruku. Mene bi cak i bilo sramota da se tako ponasam. Svaciji prag tolerancije na bol je drugaciji,slazem se...ali ovo nije bol! Najpribliznije bih opisala kao veoma neprijatan osecaj jakog stomacnog virusa,eto.Drugo,opomenuta sam par puta da ne pricam sa devojkom u boksu pored izmedju kontrakcija (?!) i molila sestre da mi pomognu da pronadjem sitnu mindjusicu sto mi je ispala (pirsing u nosu). Ona im je pricala o svom starijem sinu da ne bi pricala sa mnom, a nas dve smo drugi dan zavrsile u istoj sobi tako da smo razgovor samo nastavile. Ipak,bilo je lepo bodriti jedna drugu. Toliko o bolu i drami. Stavite bebu na prvo mesto i razmisljajte kako je njoj u trenutku dok vi vristite iz sveg glasa jer ona u tom trenutku gubi kiseonik. Stavite tog andjela ispred svojih osecaja i porodjaj ce proci brze i bezbolnije,sigurno. Iskreno verujem u to da ako se necega ne bojite da to ne postoji. Ne dozvolite da vas strah blokira,sigurno ste jace od toga a da toga niste ni svesne. Zato sto to mozete zato vam je to i dato. Kraj.

I onda zacujete plac i ne osetite vise nista. Nista osim neizmerne srece. I trenutak koji ste cekali svih tih bezbrojnih nedelja- vasa dusa vam je spustena u ruke i gleda vas,gleda direktno u oci. Moje OCI ANDJELA. To se ne zaboravlja nikad,taj trenutak koji prozivljavate samo vi.Vi i vasa beba,dusa,andjeo,mrva,zivot,svet.  I vise nista ne osecate,samo srecu,zahvalnost,ponos. 

I nista nije gotovo,tek pocinje.