Oči ANDJELA II deo
Kao sto vec rekoh, bez straha. Nekako u tom trenutku vise ne razmisljate o sebi. Verovatno je to pocetak stavljanja tog malog bica ispred svega. Da,pocinje u trudnoci ali tada to nije toliko stvaran osecaj. Paziti na bebu dok je jos u stomaku je samo nagovestaj onoga sto tek u porodilistu postane "ono pravo".
Lepo sam se otvarala dok sam setala po sali. Mogu vam reci da je vucaranje one infuzije bio pravi izazov za mene,zaista nesto tesko,mislim,oni tockici lete svaki na svoju stranu,ja guram ono nece,vuci,cimaj.... ma kakvi. Doslo mi je lepo da podignem onu sipku pa da setam kao covek.. Mucilo me je to sto nisam znala koji je doktor dezuran, da li je onaj moj "zeljeni", neki od par preporucenih ili neki... "nebihvoleladameporadja"?! Kada sam videla raspored doktora na ulazu u salu uhvatila me je blaga panika! Jedini za kojeg nisam cula! Tri puta citam,vucem prst po onom rasporedu,mozda sam pogresno videla...Ma ne,uvek isto ime i prezime. Setam i dalje. Sestre me mole da legnem ali ja sam uporna,lakse mi je da setam a i jos uvek nije hitno mislim se ja. U boksu pored mog devojka uveliko kuka,cujem i koliko je otvorena...i ne mogu da se ne pitam sta je to toliko boli!? Zar ce i mene tako? Zahvaljujem Bogu sto ne osecam apsolutno nista i ponovo lezem na sto da vide koliko sam otvorena. Kazu devet prstiju. Dolazi doktor i dok sam shvatila sta se desava vec mi je probusio vodenjak. Nisam sigurna da je to bilo potrebno ali vec je otisao da porodi devojku u boksu pored mog pa nisam ni stigla da ga pitam. Stavljaju mi neki spric u braunilu i da im kazem kad bolovi pocnu. Shvatila sam da cu dobiti indukciju... Moj doktor to ne bi uradio,mislim ja u sebi. Kasnije se ispostavilo da sam apsolutno bila u pravu,nije bilo potrebe za tim ali,guzva kazu. O da,ima i toga...
Prosto je neverovatno da ni narednih dvadeset minuta nisam osetila nikakav bol. Ne lazem. Ipak su ubrizgali sadrzaj sprica u moju venu i posle nekoliko minuta bol je poceo.
Napisacu sam rec-dve o porodjaju. Prvo,to nije bol i zaboravite na ono holivudsko vristanje i znojenje sto podseca na egzorcizam u najmanju ruku. Mene bi cak i bilo sramota da se tako ponasam. Svaciji prag tolerancije na bol je drugaciji,slazem se...ali ovo nije bol! Najpribliznije bih opisala kao veoma neprijatan osecaj jakog stomacnog virusa,eto.Drugo,opomenuta sam par puta da ne pricam sa devojkom u boksu pored izmedju kontrakcija (?!) i molila sestre da mi pomognu da pronadjem sitnu mindjusicu sto mi je ispala (pirsing u nosu). Ona im je pricala o svom starijem sinu da ne bi pricala sa mnom, a nas dve smo drugi dan zavrsile u istoj sobi tako da smo razgovor samo nastavile. Ipak,bilo je lepo bodriti jedna drugu. Toliko o bolu i drami. Stavite bebu na prvo mesto i razmisljajte kako je njoj u trenutku dok vi vristite iz sveg glasa jer ona u tom trenutku gubi kiseonik. Stavite tog andjela ispred svojih osecaja i porodjaj ce proci brze i bezbolnije,sigurno. Iskreno verujem u to da ako se necega ne bojite da to ne postoji. Ne dozvolite da vas strah blokira,sigurno ste jace od toga a da toga niste ni svesne. Zato sto to mozete zato vam je to i dato. Kraj.
I onda zacujete plac i ne osetite vise nista. Nista osim neizmerne srece. I trenutak koji ste cekali svih tih bezbrojnih nedelja- vasa dusa vam je spustena u ruke i gleda vas,gleda direktno u oci. Moje OCI ANDJELA. To se ne zaboravlja nikad,taj trenutak koji prozivljavate samo vi.Vi i vasa beba,dusa,andjeo,mrva,zivot,svet. I vise nista ne osecate,samo srecu,zahvalnost,ponos.
I nista nije gotovo,tek pocinje.